13. децембар 2008.

СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

Рођен је у Витсаиди, био је рибар као и његов брат апостол Петар. Најпре је био ученик Јована Крститеља, али када је видео Господа Исуса пошао је за њим као први апостол и привео вери и свога брата Петра. По силаску Светога Духа, првом апостолу Андреји пало је у део да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, затим Подунављу и Русији око Црног мора и, најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу где је и пострадао. У Византији је поставио првог епископа - светог Стахија; у Кијеву је побо крст на висину и прорекао сјајну хришћанску будућност руском народу; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу превео је много народа у веру и поставио им свештенике и епископе. У граду Патрасу придобио је многе за веру Христову, а међу њима су били брат и жена царског намесника Егеата. Намесник је због тога наредио да се свети Андреј разапне на крст. Докле год је био жив, са крста је говорио окупљеним хришћанима многе корисне поуке и усрдно се молио Богу. Предао је своју душу Господу 62. године, а његове мошти пренете су у Цариград. Светитељева глава сада се налази у Риму, а једна рука у Москви.

09.децембар 2008.

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК

            Рођен је у Андријанопољу и од малена предан на службу Богу. Као ђакон служио је у цркви у Андријанопољу код епископа Теодора. Свети Алимпије желео је да се повуче и да живи у молитви и усамљеништву па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм свете Ефимије која му се јавила у сну. Поткрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити. Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски. У женском манастиру живеле су светитељеве мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу. Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Светој Гори.

06. децембар 2008.

03. децембра  завршено је санирање фасаде на парохијском дому у Дервенти за које је средства обезбједио начелник општине г-дин Милорад Симић као  и Скупштина општине Дервента.

05. децембар 2008.

Упокојио се у Господу поглавар Руске Православне Цркве Алексије II

Данас 5. децембра 2008. године у јутарњим сатима у Патријарашкој резиденцији у Переделкину надомак Москве упокојио се у Господу Патријарх московски и целе Русије Алексије II. Патријарх је рођен као Алексије Михајлович Ридигер у Талину у Естонији, 23. фебруара 1929. године у породици руских емиграната, а потомак је племићке породице балтичких Немаца вон Ридигер која је у 18. веку прихватила православље. Завршио је богословску семинарију у тадашњем Лењинграду а затим и богословску академију у Санкт Петерсбургу. Митрополит Григорије (Чуков) га је рукоположио у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1950. године. Замонашен је 3. марта 1961. године у Светотројичној лаври Светог Сергија, исте године изабран је за Епископа талинског и целе Естоније. Митрополит новгородски и лењинградски постаје 1986. Патријарх Алексије II уведен је у трон московских патријараха 1990 године након смрти патријарха Пимена. За време блаженопочившег патријарха Алексија II у руско образовање враћена је веронаука, канонизовани су многи новопросијавши мученици и исповедници, превазиђен је вишедеценијски раскол Руске Заграничне Православне Цркве.

04. децембар 2008.

На Ваведење Пресвете Богородице у Мишковцима је одржан парастос за 14 бораца из овог села који су погинули у одбрамбено-отаџбинском рату. Након молитве, на спомен обиљежје овим српским херојима, вијенце су положиле породице погинулих бораца, представници Борачке организације, Удружења ратних војних инвалида 1991-95, Мјесне заједнице Мишковци, начелник општине Милорад Симић као и представници странака.

04. децембар 2008.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Када је Пресвета Дева Марија навршила три године, њени родитељи, свети Јоаким и Ана, довели су је из Назарета у Јерусалим, да је предају Богу у храм како су раније и обећали. Била је то свечана поворка Јоакимових и Аниних сродника: напред су ишле девице са упаљеним свећама, па онда Пресвета Дева свечано одевена и украшена, између своје мајке и оца, а иза њих остали сродници и пријатељи. На улазу у храм Деву је сачекао првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, и увео је не само у храм него и у Светињу над Светињама, у најсветије место храма иза друге завесе где улазе само архијереји и то једном годишње. Родитељи су тада принели жртву Богу, примили благослов од свештеника и вратили се кући, а Пресвета Дева остала је у храму. Ту је боравила девет година и родитељи су је често посећивали. Када су они умрли Деву Марију су са дванаест година дали Јосифу, њеном сроднику у Назарету да, под видом обручнице, живи у девствености иако то није био обичај у Израиљу. Пресвета Дева Марија је била прва доживотно завештана девојка, а касније су је следиле многе хиљаде девојака и младића.

04.12.2008.

Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник Ваведења Пресвете Богородице, Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Дервенти.
Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Мирко Тривуновић, протојереј-ставрофор Драган Каиновић и протођакон Жарко Мијатовић.

„Испунити закон Божији на земљи јесте имепаратив и света дужност свакога човјека. Родитељи Пресвете Богородице Јоаким и Ана принесоше , у храму јерусалимском, Пресвету Дјеву Марију, малу Марију, благоме Оцу Небеском и тиме испунише закон да се свако прворођено дијете посвети Богу. Пресвета Богородица провела је одређено вријеме у јерусалимском храму у посту, молитви и подвизима и тиме је оставила нама примјер шта значи одбацити све оно што ремети хармонију земље са небом и неба са земљом. Живот хришћански живјети значи са анђелима у заједници бити а такав примјер нам је управо живот Пресвете Богомајке. Данас смо, у својим различитостима, у заједници једни са другима. Данас смо у овој заједници једно у Господу преко Светога Причешћа и са службе ове и из заједнице ове ми излазимо препорођени као на анђеоским крилима“, истакао је Владика Василије и додао:“ Прилазите, браћо и сестре, светој чаши достојни светиње над светињама. Постом и молитвом припремљени, у светој тајни исповјести и покајања од гријеха ослобођени, сједињујте се са Свеблагим коме пјевамо: Један је Свет, Један је Господ Исус Христос у славу Бога Оца.Амин“.

09.11.2008.

Поводом 30 година од ступања на Трон Епархије зворничко-тузланске Преосвећени Владика Господин Василије служио је 09. новембра 2008. године Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Тузли, гдје је одликовао чином протојереја свештеника Радојицу Ћетковића.
Ово високо одликовање према ријечима Преосвећеног Владике Василија отац Радојица је добио за предани рад на духовном али и грађевинском пољу наше Цркве, за жељама да се удостоји и виших црквених признања.

08.11.2008.

Данас је прослављена Крсна слава Борчке организације у Дервенти. Парастос за све погинуле борце у Отаџбинском рату обављен је у Саборном и Спомен храму Успенија Пресвете Богородице а славски ручак припремљен је у бившем Клубу Војске Републике Српске у Дервенти. Парастос за све погинуле борце обавио је јереј Илија Јовић, а освећење славског колача и кољива обавио је јереј Синиша Максимовић.

Светосавска омладинска заједница

Светосавска омладинска заједница Дервента је у Суботу 01. новембра 2008. године одржала прву дјечију радионицу у овој школској години, у којој су дјеца израђивала божићне честитке. У радионици су учествовали ученици О.Ш. Никола Тесла Дервента, као и стручни сарадници професор Марио Топаловић и учитељица Наташа Плавшић.
Радионица се састојала у двочасовном израђивању креативних честитки за празник Рождества Христовог, од различитих материјала. Најтежи задатак имали су ученици осмог разреда који су у току израде преносили контуре ликова светитеља, као и макете будућег храма Успења Пресвете Богородице у Дервенти, а затим исте прошивали свиленим концем. Следећа радионица је заказана за четрнаест дана у исто вријеме. У току Божићног поста у плану је да се ова дјелатност одвија сваке недеље, када ће свештеници и вјероучитељи позивати своје ученике. Послије скромног послужења, корисног учења и лијепог дружења, ученици су отишли кући радујући се...

18.10.2008.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас Свету Архијерејску Литургију, на празник свете мученице Харитине и свештеномученика Дионисија, у цркви светог мученика кнеза Лазара Косовског у селу Појезна код Дервенте, уз саслужење протојереја – ставрофора Милорада Бајбића, синђела Симеона Обреновића и протођакона Славољуба Милошевића. Проповијед је на тему '' Слобода од гријеха'' одржао је Архијерејски намјесник дервентски, протојереј-ставрофор Драган Каиновић. Послије Литургије одржан је редовни јесењи братски састанак свештенства Архијерејског намјесништва дервентског а кореферат на тему „Исцјељење душе у Цркви“ припремио је синђел Симеон Обреновић сабрат манастира Покрова Пресвете Богородице у Доњој Бишњи код Дервенте.

Ваше Преосвештенство,
Драга браћо свештеници,
Драга браћо и сестре        

Поздрављам Вас нашим старим, прастарим, а вјечито младим и актуелним српским поздравом  ПОМАЖЕ ВАМ БОГ!

Данас имам изазован, одговоран, али и пријатан задатак, да прозборим неколико реченица.  
Одлучио сам да данас проговорим неколико ријечи о СЛОБОДИ.
У ово ново вријеме, вријеме глобализације, вријеме интеграција, вријеме разједињавања, вријеме када свако мисли да је сва памет у његовој глави, вријеме када не знамо поуздано ни шта је јуче било, а камоли шта ће бити сутра, чини ми се, превише се чује ријеч СЛОБОДА.
Па тако, чућете да је загарантована СЛОБОДА МИСЛИ, или СЛОБОДА МИШЉЕЊА, јер не постоји, нити је постојао деликт мишљења, што значи да можете мислити што год хоћете, и за то нећете никоме одговарати, нећете бити кажњени. Чућете да постоји СЛОБОДА ИЗРАЖАВАЊА, мада ми се чини да та слобода баш и није загарантована, а посебно није корисна и препоручљива, ако не мислите, односно не говорите како предпостављени мисле. Да је заиста тако свједоци смо ми старији свештеници који смо, свако на свој начин, а неки и веома грубо, у претходном комунистичком систему, искусили слободу говора. Да ли је то прошло вријеме, или је на сцени вријеме неокомунизма или неког другог тоталитаризма, видјећемо, али је проблем што ми никако да видимо унапријед, него стално чекамо да нешто „пост фестум“ констатујемо. Зашто је то тако овога пута не бих желео да елаборирам.
Чућете да постоје СЛОБОДЕ медија, како писаних, тако и електронских, да постоје и вјерске СЛОБОДЕ, и да не набрајам даље.
Наравно, само по себи, ако озбиљније и дубље размислимо, намеће се питање, шта је заправо СЛОБОДА?
Постоје разне дефиниције СЛОБОДЕ.
На једном неформалном дружењу, гдје је промовисана СЛОБОДА, чуо сам и ову констатацију: СЛОБОДА је да радим шта хоћу, с ким хоћу и кад хоћу.
Да ли је то заиста СЛОБОДА?
На први поглед рекло би се да јесте, јер испада да је у име СЛОБОДЕ све допуштено. По овој дефиницији, ми у име СЛОБОДЕ можемо чинити разна безакоња, неваљалства, преступе, не поштовати ни државне ни Божије законе, јер у име СЛОБОДЕ све је дозвољено. Можемо псовати, лагати, красти, једни друге оговарати и омаловажавати, лажно свједочити, не поштовати родитеље, и.т.д. Познато нам је да неке европске земље имају позитивне законе по којима млади, а и они нешто старији, могу да користе лаке дроге, јер, и то је СЛОБОДА.  Дакле, могу да радим шта год хоћу, јер то је СЛОБОДА.

Међутим, ми који се трудимо да хришћански размишљамо и живимо, са овом констатацијом не можемо да се сложимо.
Бити СЛОБОДАН, заправо, значи бити СЛОБОДАН од гријеха, порока и зависности. СЛОБОДНИ смо онда када не чинимо преступе и пркршаје по било ком основу.
Ево примјера.
Већина нас, учесници смо у саобраћају. Када возимо ауто које је регистровано, технички исправно, са свом потребном опремом, са упаљеним свјетлима, нисмо прекорачили дозвољену брзину, везани смо сигурносним појасом, нисмо под дејством алкохола или неких других опојних средстава, тада смо ми СЛОБОДНИ, јер кад нас контрола на путу заустави, ми немамо страха, дакле СЛОБОДНИ смо.
Али, ако смо неисправни у саобраћају, од сваке полицијске патроле ми страхујемо, нисмо СЛОБОДНИ.
Дакле, СЛОБОДА подразумијева не чињење преступа и прекршаја, а не, у име слободе чињење прекршаја и преступа.
Примјер други.
Примјер други је готово идентичан првом, само што је овдје ријеч о моралном преступу, а мало пре била је ријеч о материјалном прекршају.
У моралном, дакле грјеховном смислу, када чинимо преступе Божијих закона, ми страхујемо од Бога, од казне Његове и слично, дакле чињењем гријеха ми заправо губимо СЛОБОДУ. Ако смо морално исправне личности, ако не гријешимо, ако се трудимо да у животу нашем буде све „свето и честито“, онда немамо страха, тада долази до изражаја наша СЛОБОДА, и тада нам је Бог Љубав, а не осветник и судија.
Споменух мало прије Божију казну.
Па да и то мало протумачимо.
Ви сте, браћо свештеници, небројено пута чули од својих парохијана, како кажу да их је Бог казнио, заборавио, и да им је окренуо леђа.
Да ли то баш тако?
Ако знамо да је Бог љубав, да је Бог праштање, да је Бог милосрђе, како онда љубав, праштање и милосрђе може да кажњава? Како можете казнити некога кога волите? Не чини ли вам се то нелогично?
И јесте нелогично.
А шта се заправо догађа?
Ми, у ствари, сами себе кажњавамо удаљавајући се својим гријесима од Бога, Његове благодати, Његове љубави, Његовог милосрђа.
            Ево примјера из свакодневног живота.
Зими, ложимо ватру да бисмо се загрејали. Али, ако се ми налазимо далеко од ватре и хладно нам је, ко је крив, да ли ватра, или ми што смо се удаљили од ватре? Ништа логичније него да закључимо да смо ми криви, јер, зашто смо се удаљили од ватре, зашто се не приближимо ватри?
Други примјер.
Свако од нас има мобилни телефон.
Ако је наш телефон неисправан или искључен, ми нећемо бити у могућности да чујемо, односно примимо сигнале који су према нама упућени. Тада се поставља питање, да ли је крива централа која према нама шаље сигнале, или наш телефон који је у квару или искључен. Логичан одговор је да је кривица, односно грешка код нас, а не у централи.

Да ли нас Бог заборавља?
Тешко је у то повјеровати. Колико мајки заборавља своје дијете? Истина, има и тога, али то су толико минорне цифре које, чини ми се нису вриједне помена.
Отуда питање, ко кога заборавља?
Ми заборављамо Бога, и окрећемо своје лице од Бога а не Бог нас.
Желите примјер.
Најбољи примјер имамо у јеванђелској причи о залуталом сину, у тој, како је свети оци називају, „причи над причама“. И одмах се поставља питање, а шта се то од једног заблудјелог сина може научити? Може, и те како. Наш мудри народ каже, да се животу учити од свакога. Шта то значи?  Ради како паметан ради, а не ради што немудар ради.
Заблудјели, млађи син, по својој СЛОБОДИ, тражи и добија од оца пола имања и то троши развратно. Када је нестало пара, нестало је и пријатеља, а настали су проблеми.
Заблудјели син, сјетио се свога оца и кренуо ка пристаништу, тамо гдје је очекивао, а и нашао заштиту и добродошлицу, кренуо је кући свога оца. Шта се дешава? Његов отац га је дочекао, прихватио, опростио му то што је пола његовог имања потрошио.
Али, обратимо пажњу на то како га је његов отац дочекао. Обратимо пажњу на само једну једину ријеч, а та је ријеч ИЗДАЛЕКА. Шта та ријеч заправо значи? Значи то, да његов отац никада није скидао погледа са пута којим је његов заблудјели син отишао, а отишао је у стрампутицу, стално је мислио на њега, стално му се надао, очекивао да ће се вратити, покајати, поправити, и зато га његов отац угледа ИЗДАЛЕКА. Старога, изнемоглог и забринутог оца, његов син није изненадио, као што и нас, неко кога жељно очекујемо не може изненадити, јер му се надамо.
Али, сада питање са почетка приче.
Ко је крив за разлаз између оца и сина?  Ко је коме окренуо леђа?  Више је него кристално јасан одговор, да је то непослушни син, јер син је окренуо леђа оцу, а не отац сину.
Дакле, не окреће Бог нама леђа, него ми Богу, и то својим гријесима. Не кажњава нас Бог, него ми себе кажњавамо удаљавајући се од Њега.
 Али Бог је тај који нас увијек чека да се, као залутали и непослушни синови, покајемо, поправимо и у његово наручје вратимо, а Он је ту, да нас увјек као искрене покајнике прихвати.
СЛОБОДА, да подсјетим, подразумијева и нешто што је веома важно, а то је одговорност за поступке.
„Све ми је слободно, али  све не користи, све ми је слободно, али све не изграђује…“ ( 1. Кор. 10,23 ), поручио је свети апостол Павле коринтским хришћанима, па тако и нама који се хришћанима зовемо.
И шта би било наравоученије ових пређашњих ријечи?
Будимо СЛОБОДНИ од гријеха, порока и зависности свакојаке врсте, јер то је хришћанска СЛОБОДА. „… А гдје је Дух Господњи, ондје је слобода“   ( 2. Кор. 3,17 ), пише свети апостол Павле Коринћанима.
Не окрећимо својим гријесима наше лице од Бога, и не кривимо за  своје недаће и проблеме никога до сами себе. Вратимо се кроз покајање Оцу у наручје, јер нас Он сигурно чека и нада се нашем повратку.
Будимо, покајањем очишћени, достојни гледања Бога лицем у лице, коме нека је слава и хвала у све вијекове вијекова.

АМИН
Појезна, 18.10.2008.

протојереј-ставрофор
Драган М. Каиновић

Данас је у селу Осиња код Дервенте Преосвећени Владика Василије обавио освећење супермаркета ''Фрукта трејд''. Преосвећени Владика дошао на позив господина Душка Рељића власника супермаркета, који је велики приложник Саборног и Спомен храма Успенија Пресвете Богородице у Дервенти, манастира Покрова Пресвете Богородице у Доњој Бишњи, храма у Кострешу и Лужанима код Дервенте као и многим другим храмовима чији су одборници затражили материјалну помоћ од господина Рељића.
Честитајући на отварању још једног пословнотрговинског објекта Преосвећени је између осталог рекао: '' На овај радостан дан за вас господине Рељићу, желим да истакнем да сте ево и данас испунили још једну истину светог Јевађеља ''…добро чините да вам не досади'', отварајући овај супермаркет за житеље села Осиње и околних мјеста која гравитирају Осињи као центру, јер ће од сад у њему моћи да нађу све потребне животне намирнице, због којих су до сада морали ићи у Дервенту, Добој или Станаре''.

14.10.2008.

Данас је у Доњој Бишњи прослављена крсна слава манастира Покрова Пресвете Богородице. Слављу је присуствовао велики број вјерника а кум славе је био господин Милорад Симић Начелник Општине Дервента са породицом који је припремио и славску трпезу.

08.октобар 2008.

Ћирилица, духовно богатство које нестаје
Да ли је све неизвеснија будућност српског традиционалног писма последица свеприсуства модерне технологије, или је, ипак, главни узрок одумирања ћирилице незаинтересованост дела наше јавности за ову проблематику?
У савременом свету, посредством модерне технологије, границе нестају и ствара се утисак да живимо у једном глобалном селу. Но, у том „селу“ постоји мноштво народа који љубоморно чувају свој национални идентитет, своју културу, традицију, језик и, следствено томе, своје писмо. Међу тим бројним народима који се не одричу свог идентитета, постоји један коме изгледа није претерано стало до своје традиције, језика, а посебно писма. И док су Грци, Бугари, Руси, Кинези, Арапи, Јевреји... поносни на свој ј