06. децембар 2008.

03. децембра  завршено је санирање фасаде на парохијском дому у Дервенти за које је средства обезбједио начелник општине г-дин Милорад Симић као  и Скупштина општине Дервента.

05. децембар 2008.

Упокојио се у Господу поглавар Руске Православне Цркве Алексије II

Данас 5. децембра 2008. године у јутарњим сатима у Патријарашкој резиденцији у Переделкину надомак Москве упокојио се у Господу Патријарх московски и целе Русије Алексије II. Патријарх је рођен као Алексије Михајлович Ридигер у Талину у Естонији, 23. фебруара 1929. године у породици руских емиграната, а потомак је племићке породице балтичких Немаца вон Ридигер која је у 18. веку прихватила православље. Завршио је богословску семинарију у тадашњем Лењинграду а затим и богословску академију у Санкт Петерсбургу. Митрополит Григорије (Чуков) га је рукоположио у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1950. године. Замонашен је 3. марта 1961. године у Светотројичној лаври Светог Сергија, исте године изабран је за Епископа талинског и целе Естоније. Митрополит новгородски и лењинградски постаје 1986. Патријарх Алексије II уведен је у трон московских патријараха 1990 године након смрти патријарха Пимена. За време блаженопочившег патријарха Алексија II у руско образовање враћена је веронаука, канонизовани су многи новопросијавши мученици и исповедници, превазиђен је вишедеценијски раскол Руске Заграничне Православне Цркве.

04. децембар 2008.

На Ваведење Пресвете Богородице у Мишковцима је одржан парастос за 14 бораца из овог села који су погинули у одбрамбено-отаџбинском рату. Након молитве, на спомен обиљежје овим српским херојима, вијенце су положиле породице погинулих бораца, представници Борачке организације, Удружења ратних војних инвалида 1991-95, Мјесне заједнице Мишковци, начелник општине Милорад Симић као и представници странака.

04.12.2008.

Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник Ваведења Пресвете Богородице, Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Дервенти.
Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Мирко Тривуновић, протојереј-ставрофор Драган Каиновић и протођакон Жарко Мијатовић.

„Испунити закон Божији на земљи јесте имепаратив и света дужност свакога човјека. Родитељи Пресвете Богородице Јоаким и Ана принесоше , у храму јерусалимском, Пресвету Дјеву Марију, малу Марију, благоме Оцу Небеском и тиме испунише закон да се свако прворођено дијете посвети Богу. Пресвета Богородица провела је одређено вријеме у јерусалимском храму у посту, молитви и подвизима и тиме је оставила нама примјер шта значи одбацити све оно што ремети хармонију земље са небом и неба са земљом. Живот хришћански живјети значи са анђелима у заједници бити а такав примјер нам је управо живот Пресвете Богомајке. Данас смо, у својим различитостима, у заједници једни са другима. Данас смо у овој заједници једно у Господу преко Светога Причешћа и са службе ове и из заједнице ове ми излазимо препорођени као на анђеоским крилима“, истакао је Владика Василије и додао:“ Прилазите, браћо и сестре, светој чаши достојни светиње над светињама. Постом и молитвом припремљени, у светој тајни исповјести и покајања од гријеха ослобођени, сједињујте се са Свеблагим коме пјевамо: Један је Свет, Један је Господ Исус Христос у славу Бога Оца.Амин“.

09.11.2008.

Поводом 30 година од ступања на Трон Епархије зворничко-тузланске Преосвећени Владика Господин Василије служио је 09. новембра 2008. године Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Тузли, гдје је одликовао чином протојереја свештеника Радојицу Ћетковића.
Ово високо одликовање према ријечима Преосвећеног Владике Василија отац Радојица је добио за предани рад на духовном али и грађевинском пољу наше Цркве, за жељама да се удостоји и виших црквених признања.

08.11.2008.

Данас је прослављена Крсна слава Борчке организације у Дервенти. Парастос за све погинуле борце у Отаџбинском рату обављен је у Саборном и Спомен храму Успенија Пресвете Богородице а славски ручак припремљен је у бившем Клубу Војске Републике Српске у Дервенти. Парастос за све погинуле борце обавио је јереј Илија Јовић, а освећење славског колача и кољива обавио је јереј Синиша Максимовић.

Светосавска омладинска заједница

Светосавска омладинска заједница Дервента је у Суботу 01. новембра 2008. године одржала прву дјечију радионицу у овој школској години, у којој су дјеца израђивала божићне честитке. У радионици су учествовали ученици О.Ш. Никола Тесла Дервента, као и стручни сарадници професор Марио Топаловић и учитељица Наташа Плавшић.
Радионица се састојала у двочасовном израђивању креативних честитки за празник Рождества Христовог, од различитих материјала. Најтежи задатак имали су ученици осмог разреда који су у току израде преносили контуре ликова светитеља, као и макете будућег храма Успења Пресвете Богородице у Дервенти, а затим исте прошивали свиленим концем. Следећа радионица је заказана за четрнаест дана у исто вријеме. У току Божићног поста у плану је да се ова дјелатност одвија сваке недеље, када ће свештеници и вјероучитељи позивати своје ученике. Послије скромног послужења, корисног учења и лијепог дружења, ученици су отишли кући радујући се...

18.10.2008.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас Свету Архијерејску Литургију, на празник свете мученице Харитине и свештеномученика Дионисија, у цркви светог мученика кнеза Лазара Косовског у селу Појезна код Дервенте, уз саслужење протојереја – ставрофора Милорада Бајбића, синђела Симеона Обреновића и протођакона Славољуба Милошевића. Проповијед је на тему '' Слобода од гријеха'' одржао је Архијерејски намјесник дервентски, протојереј-ставрофор Драган Каиновић. Послије Литургије одржан је редовни јесењи братски састанак свештенства Архијерејског намјесништва дервентског а кореферат на тему „Исцјељење душе у Цркви“ припремио је синђел Симеон Обреновић сабрат манастира Покрова Пресвете Богородице у Доњој Бишњи код Дервенте.

Данас је у селу Осиња код Дервенте Преосвећени Владика Василије обавио освећење супермаркета ''Фрукта трејд''. Преосвећени Владика дошао на позив господина Душка Рељића власника супермаркета, који је велики приложник Саборног и Спомен храма Успенија Пресвете Богородице у Дервенти, манастира Покрова Пресвете Богородице у Доњој Бишњи, храма у Кострешу и Лужанима код Дервенте као и многим другим храмовима чији су одборници затражили материјалну помоћ од господина Рељића.
Честитајући на отварању још једног пословнотрговинског објекта Преосвећени је између осталог рекао: '' На овај радостан дан за вас господине Рељићу, желим да истакнем да сте ево и данас испунили још једну истину светог Јевађеља ''…добро чините да вам не досади'', отварајући овај супермаркет за житеље села Осиње и околних мјеста која гравитирају Осињи као центру, јер ће од сад у њему моћи да нађу све потребне животне намирнице, због којих су до сада морали ићи у Дервенту, Добој или Станаре''.

14.10.2008.

Данас је у Доњој Бишњи прослављена крсна слава манастира Покрова Пресвете Богородице. Слављу је присуствовао велики број вјерника а кум славе је био господин Милорад Симић Начелник Општине Дервента са породицом који је припремио и славску трпезу.

08.октобар 2008.

Ћирилица, духовно богатство које нестаје
Да ли је све неизвеснија будућност српског традиционалног писма последица свеприсуства модерне технологије, или је, ипак, главни узрок одумирања ћирилице незаинтересованост дела наше јавности за ову проблематику?
У савременом свету, посредством модерне технологије, границе нестају и ствара се утисак да живимо у једном глобалном селу. Но, у том „селу“ постоји мноштво народа који љубоморно чувају свој национални идентитет, своју културу, традицију, језик и, следствено томе, своје писмо. Међу тим бројним народима који се не одричу свог идентитета, постоји један коме изгледа није претерано стало до своје традиције, језика, а посебно писма. И док су Грци, Бугари, Руси, Кинези, Арапи, Јевреји... поносни на свој језик и писмо, дотле један део српског народа наставља вишегодишњу деградацију српске ћирилице као да жели да она потпуно ишчезне. Вредност ћирилице не почива само на њеној функционалној основи, као писма које у великој мери одговара нашем фонолошком систему. Ћирилица је, пре свега, симбол нашег духовног богатства. Њено потискивање је започето још 1918. године, а до врхунца доведено током Брозове владавине, када је ћирилица била обележена као симбол српског предратног грађанског друштва и православне Цркве, и представљана као главно обележје наводног српског национализма који је требало спречити зарад државног јединства. Стога је, под окриљем јединства, народу наметнута латиница поред које, услед небриге и непостојања самосвести у делу нашег народа, ћирилица полако ишчезава. Ћирилица, као темељ српског бића, постала је, нажалост, угрожена на свом исконском огњишту. Србија и њен главни град Београд скоро су потпуно полатињени. Латиница је окупирала све просторе, од обичних саобраћајних знакова, до дневне штампе и телевизије. Чак је и реклама за киселу воду „Књаз Милош„ написана латиницом. Заправо, ретко се могу наћи рекламе на ћирилици. Латиница је свуда. Када пролазите централним београдским улицама, посебно Кнез Михајловом, имена фирми, кафића, продавница исписани су латиницом. Међу тим мноштвом латинично исписаних назива, може се запазити по која стара занатска радња која, и поред оштре конкуренције, одолева свеопштем тренду латинштине.
Развитак информатичког друштва потпомогао је овом тренду. Непостојање целовите државне стратегије у претходном периоду (а као последице тога ни могућности избора за домаће кориснике) довело је до доминације латинице. Међутим, ако је некада и постојао проблем, данас он није техничке природе, нити су повици о томе да ћирилица није згодна за рад на рачунару основани. По оцени домаћих стручњака који се залажу за очување српског писма, савремене технологије пружају још већу погодност за употребу ћирилице у односу на предрачунарску еру. Још 1990. године, професор Србислав Букумировић је направио први програм на ћириличном писму, за аутоматизацију библиотечког пословања, док је 1994. иницирао и први скуп чија је тема била рачунарска примена ћирилице. Од тада је на ову тему одржан велики број трибина, и већина стручњака сматра да главни узрок занемаривања ћирилице нису савремене технологије или притисци, већ српски немар.
Иако су, гледајући бројчано, српски сајтови у порасту, број оних на српској ћирилици је процентуално много мањи у односу на оне уређене на латиници. Тек се у септембру 1997. појавио први српски тзв. стандардизовани ћирилични сајт. У нешто већем броју српски ћирилични сајтови почели су да се појављују 1998. када су такве сајтове отворили Епархија рашко-призренска, електронска библиотека српске културе Пројекат Растко, и Српска Православна Црква. Наредне године појавила су се још три велика ћирилична сајта: историјске свеске Српско наслеђе, сајт посвећен историји и традицији Црне Горе; Српска земља Црна Гора и електронско издање Душановог законика, док је своју ћириличну верзију сајта добио и Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић.
Данас је ситуација знатно квантитативно боља. Наиме, према статистици из прошле године, број српских сајтова је за свега две године порастао на 65 000.  То је свакако за похвалу, али само по питању броја. Необјашњиво је да поједине домаће дневне новине, чији је назив написан ћирилицом, своје сајтове уређују на латиници. Генерално, коришћење ћирилице на рачунарима морало би да буде веће, јер будућност српског писма зависи и од тога колико ће бити примењено у модерним технологијама. Писмо које не пронађе своје место на интернету, засигурно је осуђено на одумирање. А стање на интернету јасно очитава стање у српском народу: апсолутну незаинтересованост дела јавности за српство и народно сећање.
Ни у култури и образовању није боља ситуација. Савремена литература се у већини штампа латиницом, иако се многе српске књиге штампане латиницом сврставају у корпус хрватског издаваштва. По питању штампања факултетских уџбеника једини изузетак, одскора, постоји на Правном факултету. Наиме, Комисија за уџбенике Правног факултета у Београду усвојила је Правилник о уџбеницима, који предвиђа да се уџбеници штампају на ћирилици, с обзиром на то да су високошколске установе дужне да, у поступку реформисања наставе у складу с принципима Болоњске декларације, усвоје стандарде у писању уџбеника.
Сведоци смо све већег присуства не само латинице, већ и енглеског језика у свакодневном животу. На све стране су натписи „схоп“(shop), „сторе“(store), „фасхион“(fashion), „сале“(sale). Онај ко је имао прилике да посети рецимо Украјину или Бугарску, могао је да запази да су скоро сви натписи на продавницама, клубовима итд. на њиховом писму. Зашто не бисмо следили пример Француске? Требало би се угледати и на Словенију, у којој држава материјално стимулише предузећа чији су натписи на словеначком језику. Међутим, код нас, не само да су натписи на латиници, већ се уместо српских израза у свакодневном говору прибегава енглеским речима, као што су лидершип(lidership), бренд(brend), фешн(feshn)... Чини се као да је постало срамота говорити српским језиком и писати српским писмом.
Све су гласнији повици да је ћирилица старомодна и примитивна. Аверзија према свему српском толико је велика да постоје људи који на све начине покушавају да понизе оне који се залажу за очување српског језика и ћирилице, те их називају разноразним погрдним именима и сврставају у некакве екстреме. Испада да је инсистирање на „одбрани ћирилице“ национализам, а не природна тежња да се очува свој идентитет и национално писмо. Чак се на интернету могу пронаћи сајтови са текстовима у којима се, наводно аргументовано, оспорава ћирилица као особеност српског националног бића. Ти „душебрижници“ нам говоре да у врлом новом свету ћирилица представља само камен о врату, те да је се треба „решити“ зарад неке тамо светле будућности. Неки наши лингвисти би, пак, да усавршавају латиницу, те измишљају нова латинична слова у тежњи да је прилагоде потребама српског језика. Други тврде да се ни у Европу не може са ћирилицом. Што је апсолутно неосновано, с обзиром на то да се бугарска Влада изборила да јединствена европска монета, поред латинице и грчког алфабета, буде написана и ћирилицом, и то онако како се пише на бугарском, тако да ће назив јединствене европске валуте у свим преводима докумената Европске уније на бугарски језик бити „евро“, а не „еуро“. То уједно значи и да ће све земље у којима се користи ћирилица моћи да користе облик „евро“ кад буду улазиле у ЕУ.
Евидентно да постојање два писма само доводи до даље поделе српског народа. У овом случају, на латиничаре и ћириличаре. Требало би напоменути да овде није реч о прогону латинице, већ о настојању да се спречи да исконско српско писмо буде протерано из своје постојбине. Наравно, не може се пренебрегнути чињеница да вера и писмо чине нераскидиву целину. Ћирилица је одувек била везана за православну веру, а латиница за римокатоличанство. Ћирилица је писмо којим се српски народ служи још од 10. века. Најстарији ћирилчки споменик, Самуилов натпис из 993. године, нађен је у Македонији, а најлепши ћирилични рукопис је свакако Мирослављево Јеванђеље. Од тада до данас, она је прошла кроз неколико фаза. Све до реформи до 19 века, за њу није у потпуности важило правило једно слово - један глас. У том периоду, ћирилица је имала и више од 40 слова. Вук Караџић је избацио све знакове који нису имали одговарајуће гласове и увео слова: ј, љ, њ, ч, џ, ђ. Вуковом реформом српска ћирилица је постала јединствена по томе што омогућава да се са 30 слова задовољи начело „један глас - једно слово“. Стога се ћирилица, као вековно писмо српског народа, мора заштитити, и то не да бисмо се разликовали од других, већ да бисмо сачували традицију и идентитет. Не смемо заборавити да су на ћирилици настала и сва значајна дела наше књижевности, историјски документи, верска литература.
Нико од Срба не тражи да се одрекну свог писма, нити је то гаранција за неку бољу будућност. Уколико се оваква негативна селекција ћирилице настави, Срби ће XXII век дочекати без свог традиционалног и националног писма. Стога је потребна једна свеобухватна стратегија и ангажовање свих државних и националних институција, али и невладиног сектора. Један од примера рада невладиног сектора је Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, која организује предавања, трибине, научне скупове посвећене српском писму и упозорава државне органе и институције на неизвесну будућност ћирилице.
Удружење „Ћирилица“ је објавило бројне књиге које на веродостојан начин показују да српско писмо све брже нестаје, а одговорили су и на питања зашто се то и како догађа, ко је за то највећи кривац и које су последице од потпуног губљења ћирилице из српског језика.  Такође, они су заслужни и за одржавање манифестације под називом „Недеља ћирилице“, у оквиру које је, поред предавања из историје ћирилице, организована и трибина на тему „Интернет и ћирилица“. 
Имајући у виду стање српског духа, на првом месту неопходан је један свеобухватни процес освешћивања, а у оквиру њега и поновног упознавања нашег народа са ћирилицом и њеној важности као особености српског културног бића. У супротном, извесно је да ће српски народ изгубити једно од најосновнијих обележја сопственог идентитета. 

   
преузето са http://www.pravoslavlje.org.yu/

29. септембар 2008.

На централном спомен-обиљежју у Дервенти служен је парастос за све погинуле борце одбрамбено-отаџбинског рата, а у спомен на 29. септембар 1992. године када је ослобођено и последње село Општине Дервента. Да ли због необавијештености, или немарности или Бог зна из кога разлога  парастосу је присуствовао веома мали број грађана, а и оно што је било присустних углавном су личности из политичког живота. У последње вријеме ово је честа слика. У протеклом рату са подручја Општине Дервента погинуло је 608 војника. Гдје су њихове породице, гдје рођаци, комшије, пријатељи, познаници ???!!! Парастосима у последње вријеме присуствују представници Борачке организације, политичари, полиција и свештеници. Закључујете, само они по службеној дужности. Први,други и трећи да упале свијеће и положе цвијеће, а задњи да одслуже парастос. Некада су са њима стајали и војници Републике Српске, сада ни њих више нема (јер не постоји Војска Републике Српске) да се Богу помоле за своју браћу који пострадаше за наше добро. Докле ли ће овако? Можда док не укину парастосе испред споменика погинулим борцима. Не би нас изненадило, јер прије само пар година доживили смо да је овај дан био у потпуности заборављен. Намјерно или случајно? Ни једно ни друго не служи нам на част. Злуради кажу: '' Нека се моле у цркви за њих ''. Црква је увијек вршила помене на све своје чланове, и то није спорно, али чему онда споменици?! Јесу ли они служили неким привременим интересима? Је ли им истекао рок употребе? Надамо се да није тако, да је ово само привремена несвјестица, да ће се Срби освијестити и почети сјећати својих упокојених како то и приличи Православним хришћанима, а то је молитвено сјећање уз жртву паљеницу (свијећу) пред заједничким крсним знамењем (спомеником).

протонамјесник
Радојица Ћетковић

27.септембар 2008.

ПРОСЛАВЉЕНА КРСНА СЛАВА
ХРАМА „ЧАСНОГ КРСТА“ У АГИЋИМА

Уз велики број вјерника свечано је прослављена храмовна слава у Агићима. Литургију је служио протонамјесник Радојица Ћетковић. Храм је био мали да прими све оне који су овог јесењег дана похитали да се помоле Господу, заблагодаре за дарове које им је подарио. Кум славе била је породица Дражена Симића  из Дервентског Луга, који су припремили крсни колач, славско жито, свијећу као и трпезу од које су сви присутни послужени..За кумство у 2009. години јавила се Слађана Симић из Агића.

12. Септембар 2008

ПОМОЗИМО ЈЕЛЕНИ

ЈЕЛЕНИ ЂУРАШ ИЗ ДЕРВЕНТЕ СУ ПРЕСТАЛА ДА   РАДЕ ОБА БУБРЕГА И ОНА  ЈЕ ПРИКЉУЧЕНА НА АПРАТ ЗА ХЕМОДИЈАЛИЗУ, ТЕ СУ ЈОЈ ПОТРЕБНА СРЕДСТВА ЗА ТРАНСПЛАТАЦИЈУ БУБРЕГА.

ТРАНСПЛАТАЦИЈА КОШТА 60.000,00 ЕУРА.

МОЛЕ СЕ ЉУДИ ДОБРЕ ВОЉЕ ДА ПОМОГНУ ЈЕЛЕНИ КАКО БИ ИЗВРШИЛА ТРАНСПЛАТАЦИЈУ, УПЛАТА СЕ МОЖЕ ИЗВРШИТИ НА ЖИРО РАЧУН  5650020001504822 у КМ КОД БОБАР БАНКЕ.

ИНСТРКЦИЈА ЗА УПЛАТУ ИЗ ИНОСТРАНСТВА                                     
INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFER

INTERMEDIARY
BANKS:                                 SWIFT CODE:LHBIDEFF
For:EUR,USD,CHF                 LHB INTERNATIONALE HANDELSBANK AG
       SEK,GBP                        FRANKFURT AM MAIN,GERMANY

For:EUR                                 SWIFT CODE:UNCRITMM
                                               UNICREDITO ITALIANO SPA
                                               MILANO,ITALY

For:EUR,USD                         SWIFT:FABMRUMM
                                               EUROAXIS BANK
                                               MOSCOW,RUSSIA

ACCOUNT WITH:                SWIFT CODE:BATOBA22
                                               BOBAR BANKA AD
                                               BIJELJINA

BENEFICIARY:                     BA395653550000051537
                                               JELENA(VLAJKO)ĐURAŠ
                                               MARIJE BURSAĆ SP-70/62
                                               74400 DERVENTA
                                               BOSNA I HERCEGIVINA

02. септембар 2008.

НАСТАВЉЕНА ГРАДЊА ЗВОНИКА

Након расписаног јавног огласа и објављивања тендер документације извршен је избор грађевинског предузећа  које ће наставити изградњу Саборног и Спомен храма у Дервенти. Тендер документацију преузело је шест предузећа од којих су четири доставили понуду.
Најповољнија понуда је била од предузећа Ехта-Р Д.о.о. из Дервенте са којим је и потписан уговор о наставку градње звоника од коте + 19,80 до 41,1 м.
Уговор је потписао Начелник Општине Дервента господин Милорад Симић и директор Ехта-Р господин Драгољуб Ћустић, а у име Грађевинског одбора за изградњу Саборног и Спомен храма у Дервенти подпредсједник Гроздан Ружичић. За ове радове Општина Дервента ребалансом Буџета издвојила је 150 000 КМ а остатак уговорене суме од 27 800 КМ исплатиће Грађевински одбор. 

ПРОСЛАВЉЕНА КРСНА СЛАВА
ХРАМА, ГРАДА И ОПШТИНЕ ДЕРВЕНТА

Поводом празника Успенија Пресвете Богородице, Крсне славе храма, општине и града Дервента одржан је низ свечаности које су почеле 25. августа и трајале све до 28. августа. На сами празник служена је Света Литургија. У склопу свечане литије одржан је и парастос пред централним спомен-обиљежјем свим погинулим у Отџбинском рату са подручја општине Дервента, а испред храма освећено је славско кољиво и крсни хљеб. Кума славе је била  госпођа Љубица Бјелић из Дервенте. У 12,00 часова одржана је свечана сједница Скупштине општине Дервента на којој су присуствовали бројни гости из духовног, културног, привредног, спортског и политичког живота. Ломљење славског колача и освећење кољива обавио је архијерејски намјесник дервенстки протојереј-ставрофор Драган Каиновић. Свечаност је завршена славским ручком за све присутне госте.

21.06.2008.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ПРОТЕ ДРАГАНА КАИНОВИЋА „БЛАГОДАТ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ“

Презентација књиге хаџи Драгана Каиновића, пред врло бројним посјетиоцима, почела је заједничком молитвом "Оче Наш" коју је интонирао хор " Српске православне црквене општине, а затим је, као својеврсни домаћин овог скупа, протонамјесник Радојица Ћетковић рекао:
Часни оци, даме и господо, драга браћо и сестре! Имам част и задовољство да вас
поздравим и зажелим добродошлицу на овај риједак празник, празник који се не догађа тако често, празник књиге. Дакле, сабрала нас је вечерас Благодат Свете Земље, књига чији је аутор протојереј-ставрофор хаxи Драган Каиновић, наш сабрат и архијерејски намјесник дервентски. Ово је велики догађај за све нас, а посебно за нас свештенике, јер, ево, један између нас је ставио на папир оно што је, као и многи други, који су се поклонили светим мјестима, доживио. Он свој доживљај није сачувао само за себе, већ га је у облику књиге, учинио доступним свима нама, како онима који су походили Свету земљу, да би се подсјетили, тако и онима који нису имали ту прилику, да би тај осјећај доживјели.
Говорећи о књизи, протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског синода Српске православне цркве, у исто време и признати књижевник који је објавио осам књига које су до сада доживеле по три и више издања, између осталог, рекао је: "...Када сам прочитао књигу протојереја-ставрофора Драгана М. Каиновић а Благодат Свете земље нисам био изненађен, јер годинама пратим његове чланке које је писао у Гласу Православља, листу архијерејског намесништва Дервентског, који су из
броја у број били све квалитетнији.... Међутим, овде је очевидно да га је, приликом посете Светој земљи, Благодат Духа Светога, благодат божанска оснажила и умудрила, јер Света благодат надокнађује и надопуњује наше недостатке и немоћи и афирмише човека у нама, и помогла му да се осмели и напише ову књигу, јер је велика храброст писати о Светој
земљи, о ономе што многи мисле да је све речено. Он се, ето, усудио и успео је да напише књигу, коју нама и генерацијама иза нас поклања и која ме је одушевила вишеслојношћу,
што је њена велика вредност. У књизи он износи кратак историјат цркава и манастира које је посетио, тако да ова књига може да послужи и као својеврстан уxбеник. Међутим, интересантно је његово повезивање са догађајима који су се ту десили у време Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа не цитирајући превише Св. Писмо, него упућујући читаоце где то у Њему могу опширније сами да прочитају. Потом, он веома вешто веже те
догађаје и преноси их у свој завичај и наше време, дајући свему једну посебну димензију.
Тако, на пример, када прота пише о Витлејему, он се сећа бадњака, сламе, положајника, чеснице, дакле свега онога што у нама неизоставно буди емоције, што нам је свима блиско
и драго. Када се нађе у манастиру „Оче Наш" и прочита молитву на чистом српском језику, исписану ћирилицом он готово са забринутошћу константује да је на нашим просторима мање ћирилице а знамо да су узимање писма и језика једном народу први и најсигурнији знаци његовог нестајања. Када пише о Кани Галилејској и првом Христовом чуду он опомиње на светињу брака и њено чување. Дакле, ова књига није само путопис, нити историја о тамошњим светињама, а најмање, пак, истицање себе и својих осећаја, већ књига која пре свега, подстиче на размишљање о себи, о спасењу, будећи жељу у сваком читаоцу да и сам једнога дана посети Свету земљу, а ако му то ипак не пође за руком, верујем да ће имати, после њеног читања осјећај да ју је посетио. На крају желим да ова књига уђе у што више домова, а њен текст у што више срца..."
Протојереј-ставрофор, др Драгомир Сандо, доцент Православног Богословског
факултета, Универзитета у Београду, аутор неколико књига из области Православне пастирске педагогије, између осталог је истакао: "........Изражавам радост што смо се окупили око ове и овако важне теме. Говорити о земљи је заиста свето, јер погледајте како смо упућени на земљу, на њене плодове, а тек говорити о Светој земљи, отаџбини Христовој, колико је светије. У овој књизи се говори о догађајима и временима која
си иза нас, и која аутор веома успешно спа ја са садашњошћу. А шта је заправо време? То је прошлост и будућност? Садашњост је само тачка између прошлости и будућности. Географски гледано, Света зем мља није велика, али је чудесна на свој начин. Погледајте само планину Ливан високу око 5.800 метара, и не тако од ње далеко Мртво море, које је преко 400 метара испод надморске висине Средоземног мора. С једне стране је пребогата вегетација, а са друге пустиња. Дакле, све сами контрасти. Прочитаћете да Муслимани праве ред у цркви Гроба и Васкрсења Христовог. Опет контраст. Све то је прота Драган приближио нама кроз ову књигу, а уједно се сврстао у небројене поклонике тамошњих светиња. Он, попут шпанске поклонице Егерије, попут Доментијана, писца житија Светог Саве, и његовог верног пратиоца на поклоњењу Светој земљи, затим Јеротеја Рачанинал и
многих других, није хтео да своје утиске задржи за себе, него их је поделио са нама, тј. читаоцима ове књиге. Они који се баве писањем, најбоље знају шта значи написати књигу.
Али, прота Драган је, и поред свих својих редовних парохијских обавеза смогао снаге да то уради, а ја желим да на томе не стане, него да ово буде почетак ове и овакве његове књижевне делатности."
А уредник "Дервентског листа" Драшко Одић, између осталог је рекао: Ево, још један уман и писмен човјек подарио је нашем древном граду репрезентативан поклон. Иако је ово људско станиште, које памти већ седам вјекова, навикло на књигу и писмена, поготово у посљедњих стотињак година, и то од људи од којих се очекује да буду и зачетници љепших идеја, и предводници, ипак је свака нова књига још један нови украс у богатом мозаику дервентске вишевјековне културе. А дервентски протојереј-ставрофор
Драган Каиновић овим заиста несвакидашњим дјелом потрудио се да га суграђани уврсте међу дервентске свештенике које историја, и не само наша локална, памти и помиње са изузетним поштовањем. Овдје су се, наиме, са проблемима и недаћама својих вјерника и суграђана, током пречестих калварија и ратова који су редовно код нас навраћали, људски одлучно огледали и у колективно памћење ушли попови пјесници и ратници, паћеници и жртве, скрушени вјерници и храбри заточници, који су имали довољно духа, вјере и елоквенције да, и усред страхота, у народу одржавају вјеру и да подстичу наду. Па да понешто од тога оставе и записано. Управо сада се међу такве, чија имена ни вријеме не
брише лако, једном надасве корисном књигом уписао човјек који је с нама прогазио кроз пакао посљедњег рата,али је и тада имао довољно духовне снаге да међу нама проповиједа
љубав међу људима, праштање и захвалност Господу. Мислим да је веома значајно што
прота Каиновић, иако би и те како имао шта да каже о језивим временима, није писао о рату, о злу и о невољама. Он, истина, свједочи, али о много узвишенијем и љепшем, о
путевима и порукама Господњим. Пера се, додуће, лаћао и раније, када је оцијенио да треба и да има шта да каже суграђанима, и повремено се врло успјешно оглашавао и путем
"Дервентског листа". И као наш вјерски предводник, али и као добронамјеран грађанин.
Након нешто озбиљније анализе књиге, он је рекао: И на крају, а вјероватно је требало
да то кажем на почетку, веома сам почашћен што ми је пружена прилика да о књизи хаџи Драгана Каиновића говорим на оваквом скупу. Јер, та књига за нас Дервенћане значи много више од још једног дјела у библиотекама. Значи, у ствари, да се Дервента враћа кући, фигуративно речено. И поред страхота које је само у посљедњем рату преживјела,
сачувала је дух који ју је деценијама презентовао као центар културе у Посавини. Тако смо добили још један наук: могуће је у зла времена окрвавити руке, рушити куће и фабрике, огријешити душу и рушити чак и богомоље, али дух једног прастарог града није могуће затрти уклико стамени, образовани и амбициозни желе да истрају. Међу њима је и аутор ове књиге.
Захваљујући, на крају, посјетиоцима, гостима, донаторима и сарадницима прота Драган Каиновић је рекао: "3а разлику од мојих предговорника, мени је остао много лакши део посла, а то је да захвалим, на првом мјесту њима, који су на овако лијеп и
стручан начин представили моју књигу. Исто тако, захваљујему издавачу, затим хору и изворној групи, потом сабраћи свештеницима, као и онима који су ми пружили, било материјалну, било моралну или молитвену подршку. Захваљујем свима вама који сте
дошли вечерас да са мном поделите ову радост, радост због рођења мог књижевног првенца, који је управо проговорио. Од вечерас ће ова књига почети да живи пуном снагом и да тражи пут до срца оних који је буду читали и надам се, да их оплемењује. Верујем да ће она многима помоћи да разумеју Благодат Свете земље, да осјете радост тог сусрета са светињама којима сам се ја, Господу слава и хвала, поклонио. Исто тако се надам да ће онима који буду читали ову књигу многе ствари постати јасније и да ће сами пожељети да пођу оним путем куда су ишле пречисте ноге Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа,
Његових светих ученика и многобројних поклоника. Она ће, убијеђен сам, заинтересовати,
не само оне који размишљају о Светој Земљи,већ ће све,надам се,подстаћи на размишљање о себи, о Богу и ближњем у чијим рукама је наше спасење. Зато вјерујем да ће она ојачати и потврдити љубав нашу према Господу и дати нам одговоре на многа питања. У нади да ће ова књига помоћи многима и на тај начин испунити свој циљ, још једном вам свима захваљујем."

"Дервентски лист" - број 2098, 26. јун 2008. године   

19.06.2008.

У организацији Удружења ратних заробљеника општине Дервента данас 19. јуна 2008. одржан је парастос поводом чеснаесте годишњице погибије ратних заробљеника, али и свим осталим погинулим борцима одбрамбено-отаџбинског рата и НОР-а. Парастоси су одржани код споменика на Томасовом брду и спомен плоче на Клубу ВРС.

20.06.2008.

Дана 20.06.2008.године у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Доњој Бишњи, служена је молитва за усјеве. Ова молитва се иначе служи сваке године на петак по Педесетници или како је то познатије у народу „бијели петак“.Тај дан села Осојци и Бишња прослављају као своју славу. Службу су вршили јереј Илија Јовић, парох дервентски и свештеномонах Нектарије (Тешић) сабрат манастира. Молитви је присуствовао бројни народ који је за ову прилику донио брашно, со и маст како би било освећено на поменутој служби.

15.06.2008.

Освећење Цркве у Доњој Лупљаници

Данас је у селу Доња Лупљаница, парохија дервентска, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин, Господин Василије извршио освећење обновљеног храма Светог Апостола и јеванђелисте Марка. Освећењу је присуствовао велики број вјерног народа из околних мјеста. Преосвећени Владика захвалио се свим приложницима који су своју лепту љубави уградили у обнову храма, позивајући их да у овај храм долазе не само онда када испраћају своје најмилије на пут ка вјечности него и недјељама и празницима. Такође се захвалио Грађевинском одбору на челу са предсједником и мјесним свештеником о. Синишом Максимовићем, те кумовима Јулији и Марици Поповић, Маринку Микеревићу, Перици и Ратку Ђекићу. У својој проповиједи осврнуо се на морално стање нашег народа и додао: ''Сунце је увијек излазило на истоку, тако и у тражењу Истине окрећите се ка Истоку а леђа окрените западу јер са запада нам долази пошаст у виду дроге, алкохола и блуда што разара душе наше дјеце''. Послије освећења услиједила је трпеза љубави, гдје су подијељене и захвалнице најзаслужнијим за обнову. 

02.06.2008.

ДУХОВНО ВЕЧЕ

    Инжињеријски батаљон, Гарнизона војске у Дервенти, на челу са својим командантом пуковником Драгољубом Чубриловићем, дана 02. јуна 2008. године, после богослужења у храму „Успенија Пресвете Богородице“ уприличио је у бившем Клубу Војске Републике Српске, духовно вече, у коме су учествовали свештеници дервентски и припадници Војске из реда Српског народа.
            Дервентски свештеници су говорили о Светим Равноапостолима цару Константину и царици Јелени, о Спасовдану, Духовима као и о етици Косовске битке.
            Потом су свештеници одговарали на бројна и интересантна питања војника, из којих је било видљиво велико интересовање присутних за област Православне вјере.
            Дружење је настављено уз прпремљену закуску, а на растанку са старјешинама и војницима договорено је да оваквих дружење буде чешће.

24.05.2008.

КРСНА СЛАВА ЗАВОДА ЗА СЛИЈЕПЕ „БУДУЋНОСТ“

Штићеници и радници Завода за слијепе "Будућност" прославили су своју крсну славу "Ћирила и Методија". Тим поводом, обављено је освећење славског колача и жита обавио је прото Драган Каиновић свештеник дервенстки. Уз дјецу, раднике и представнике ове установе  славље су увеличали и  бројни гости. Уз славски обред, приређен је и пригодан културно- забавни програм који су као и свих претходних година извели ученици Завода.

04.05.2008.

ОБИЉЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА СРБА СА ЧАРДАКА 

Поводом шеснаестогодишњице страдања Срба у насељу Чардак, у прошлу недјељу служена је парастос и положено цвијеће испред споменика жртвама. Парастос за душе убијених Срба служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Василије, уз саслужење више свештеника архијерејског намјесништва дервентског, а вијенце и свијеће испред споменика, уз породице страдалника, положиле су и бројне делегације организација бораца, власти, политике и других структура. Након молитве за душе убијених, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије, уз позив вјерницима на љубав, слогу, толеранцију и праштање, нагласио је потребу очувања српских светиња и вриједности. Људски је праштати, али не смијемо никада заборавити оно што се догодило на Васкрс 1992. године и нашу браћу и сестре који су убијени. Преосвећени Епископ изразио је очекивање да ће ускоро на Чардаку бити изграђена и православна богомоља која ће служити као вјечни симбол српске побожности и слободе, али бити и споменик свима који су убијени само због тога што су били Срби. Епископ Василије је рекао да ће Српска Православна Црква прогласити страдалнике Чардака за мученике и да ће тиме Чардак добити посебан значај и мјесто међу православним живљем.
О страдању становника Чардака говорио је Драго Кнежевић, свједок и жртва покоља који се догодио на Ускрс, 26. априла 1992. године. Он је рекао да је тог дана убијено неколико десетина Срба, да су сви затечени мјештани одведени у логоре и мучилишта и да је сва српска имовина била уништена. Злотвори су на једној од запаљених српских кућа тада написали - Чардак је мртав. Та се порука, на срећу, није обистинила. Након неколико мјесеци, Срби су се вратили на Чардак, обновили своје домове, а на истом мјесту на коме су кољач и написали да је Чардак мртав, освануо је натпис - Чардак је жив. Остале су ране и ожиљци, али остала су сјећања на дога|ај и оне који су убијени. Наша обавеза је да их никада не заборавимо, рекао је између осталог Кнежевић.
У свом обраћању начелник општине Милорад Симић изразио је жаљење што споменик
жртава Чардака стоји на, како је рекао, туђој земљи, истакавши очекивање да ће земљиште бити откупљено. Он је, такође, поменуо потребу обезбјеђивања средстава за изградњу гробља и православне богомоље на овом мјесту, те нагласио спремност локалне власти да учествује у реализацији поменутих активности.
Поштовање жртвама са Чардака одало је више стотина грађана дервентске и сусједних општина.

преузето из дервентског листа

ВАСКРС У ДЕРВЕНТИ

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Протојереј Александар Шмеман о Васкрсу

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништив, и свима који су у гробовима живот дарова!
У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се - како каже Јеванђеље - јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак", дошле на Христов гроб. То питање гласи: „ Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?". Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
И - двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?". Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „ смрћу смрт уништив " и слушати о томе да „ ниједног мртвог није остало у гробу " када смрт и даље остаје - без обзира на сву житејску сујету - јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ", фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они - зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?
Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости - ево већ готово две хиљаде година - могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.
Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се - заиста као восак од лица огња - топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!" одјекује у мени таквом победном силом.
Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем - од свег срца и свег бића - да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „ Никада нико није говорио као што говори тај човек " . И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота - у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво - јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам", говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи - ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.
И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде... " (Лк. 24, 5 - 6)
И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у непрестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све - и обреди, и речи, и звуци, и боје - светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики Петак са његовом тамом и жалости. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.
Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише - и нова твар ликује...", пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо - „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова".

Христос васкрсе!

Преузето из књиге:
Протојереј Александар Шмеман, ТАЈНЕ ПРАЗНИКА, Светигора, 1996. год.

25.04.2008.

ПЛАШТАНИЦА

Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.
Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.
Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе.
Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.

18.04.2008.

Прекид трудноће и последице

Петсто абортуса дневно. Само Рускиње, чешће од наших жена прибегавају намерном побачају

Јавност широм Србије шокирана је смрћу тридесетогодишње жене након абортуса у приватној клиници „Медикус" из Пожаревца. Да ли су лекарски немар и неодговарајући услови у којима се раде медицинске интервенције опет допринели трагичној смрти младе жене, утврдиће истражни органи који су ухапсили три лекара и једног медицинског техничара, а свима нама остаје да поделимо горак укус после сазнања колико је у Србији јевтин људски живот. А да живот није много битан потврђује још низ података: више од 500 жена дневно прекида нежељену трудноћу, а сваке године, према подацима др Катарине Седлецки из Републичког центра за планирање породице, за намерни прекид трудноће одлучи се између 150.000 и 200.000 жена. Ова докторка, која ради у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић", упозорава да годишње више од 10.000 тинејџерки у Србији остане у другом стању. Једна од двадесет девојака абортира пре навршене 18. године.
Ове бројке, међутим, иако годинама скоро непромењене, у Србији као да никога не узбуђују. Само Рускиње, чешће од наших жена, абортусом решавају проблем нежељене трудноће. У току само једне године једна жена и више од три, четири пута прође киретажу, не размишљајући ни о последицама по своје здравље, али ни о етичком аспекту целе приче. На абортус одлази као на излазак, најчешће бирајући петак... Један лекар прича како је радећи абортусе кренуо да увежбава да кирету, инструмент којим се ради абортус, користи левом руком, јер је добио такозвани „тениски лакат", повреду зглоба насталу због понављаног покрета у који мора да се утроши доста јачине. Није лако „састругати" киретом нежељени плод из материце.
Поједине приватне клинике у Србији не крију да најбоље „живе" од обављања абортуса и сви то знају веома дуго, али тек трагедија нас подсети да абортус понекад раде и недовољно стручне особе, али, са друге стране, и на чињеницу да абортус није лака и по здравље безопасна интервенција.
Шта каже наш закон и како изгледа процедура по којој се обављају абортуси?
- Србија има прилично либералан Закон о условима за извршење намерног прекида трудноћа, којим се прекид дозвољава једино уз поднети захтев и ограничење да трудноћа не сме да буде старија од 10 недеља. Сама интервенција је мање-више рутинска и у приватним и у државним установама и јасно су прописани услови да би се та интервенција могла извршити. Абортус, као и свака хируршка интервенција, има пратеће компликације, од којих су најчешће инфекције, које за крајњи резултат могу имати настанак стерилитета, али су неретке и повреде материце оштрим инструментима. Управо због тих компликација, Светска здравствена организација трасира пут да се трудноће прекидају медикаментним путем или да се шире користи контрацепције, објашњава примаријус др Паја Момчилов, гинеколог из Института за гинекологију и акушерство КЦС.
Трудноћа се, може, прекинути и након десете недеље, али само уз сагласност Етичког комитета здравствене установе због неких социјално-криминолошких разлога, на пример силовања, као и због постојања аномалија код плода или због психичког стања жене.
Према мишљењу др Александра Јуришића, гинеколога из клинике „Народни фронт", највећи проблем је што наше жене нико не саветује. Јер, да знају какве су потенцијалне компликације, никада не би ишле на абортус, него би користиле контрацептивне пилуле или други вид заштите од нежељене трудноће ( спирала, презерватив...). Антибеби пилуле сада једва да користи пет одсто наших жена, што је четири пута мање него у развијеним земљама. Др Јуришић каже да, иако су жене упознате са компликацијама, мали је број оних пацијенткиња које одустају: прекинуће нежељену трудноћу пошто-пото и често било где. Др Јуришић сматра да и нема тако много приватних ординација у којима се раде абортуси, јер све већи број гинеколога има негативан однос према томе, више се посвећују одржавању трудноће или лечењу жена, а и потребно је испунити додатне услове у виду апаратуре за анестезију, као и имати уговор са Заводом за трансфузију.
Дискреција за 200 евра
На абортус код нас најчешће стижу тинејџерке и врло младе жене. По евиденцији Републичког центра за планирање породице, удео абортуса код жена у старости од 20 до 39 година је чак 90 процената. У чекаоници приватних ординација по правилу уз обавезну породичну, женску пратњу, ту је и „главни кривац"- младић, који је мањи од маковог зрна. Цена у приватним гинеколошким ординацијама креће се око 200 евра, мада има и оних ординација у којима се цела процедура завршава и са дупло мање пара. Нежељени прекид трудноће плаћа се иначе и у државним здравственим институцијама.
Када је реч о условима у приватним ординацијама, које су се одлучиле да раде абортусе на којима се најбоље зарађује, гинеколози кажу како има приватних ординација где су услови много бољи него у државним установама - пацијенткињи су сви посвећени, ужива дискрецију и приватност. Наравно, има и приватних ординација које тешко да испуњавају основни услов у погледу чистоће и стерилних услова, али жене у Србији као да не маре. Многи још памте време када су овај посао радиле жене са иглама и вретеном и када је смрт од абортуса била свакодневица.
У неким нашим гинеколошким државним установама услови што се тичу комфора нису сјајни: абортус се ради у исто време, у истој просторији, код три жене које гледају једна другу. Негде се обавља у тоталној, негде у локалној анестезији, већ према медицинским индикацијама, али и жељама пацијенткиње. Често су жене које намерно прекидају трудноћу у истој сали са пацијенткињама код којих мора да се уради експлоративна киретажа због болести, па то није нимало пријатно. Лекари објашњавају да за успешан исход намерног прекида трудноће није пресудно да ли је и колико дуго пацијенткиња после интервенције мировала, јер је то и иначе интервенција која се ради као једнодневна хирургија, али да је веома битно да се ради у условима врхунске асепсе, дакле у стерилним условима. Да би приватна ординација могла да ради абортусе, мора да испуњава додатне услове: да има апарате за анестезију, обезбеђеног анестезиолога, уговор са Заводом за трансфузију крви, а наравно кључно је и искуство гинеколога.
Упућени лекари кажу како их трагичан исход абортуса, ипак, не изненађује. Јер, компликације су бројне и различите, али смртни исход ипак врло редак, међутим због великог броја ових интервенција, које се свакодневно ураде, било је питање дана када ће се због „статистике великих бројева" догодити и трагедија.
Свака жена, иначе, пре абортуса потписује документ, у којем својим потписом гарантује да је свесна могућих последица. На том парчету папира пише да после абортуса могу да наступе различите компликоване инфекције, али и запаљења јајника, зачепљење јајовода, појава прираслица, да може доћи до стерилитета, а у току непосредне интервенције и до перфорације ( пробијања зида) материце, повреде црева и крвављења. Ова упозорења лекара као да наилазе на „глуве уши". Управо зато смо надмашили по броју абортуса и Румунке, Мађарице, Бугарке, Албанке...

Оливера Поповић
Извор: www.politka.co.yu

07.04.2008.

Упозорење поводом нових експеримената на људском генотипу

Најаве америчких научника на пољу генетског инжењеринга да ће убудуће родитељи моћи да бирају пол, врлине и мане, и таленте свог детета побудиле су велику пажњу међу свим верницима у свету. На тај начин, медицинским путем би се изабирале најбоље ћелије и ињекцијом би се убризгавале у утробу мајке.
О овом проблему све Цркве једнодушно дижу глас против,а осуде такве неетичке медицинске најаве стижу из целог света.
"Посматрање детета као пуког техничког производа наших жеља довешће цело човечанство до губљења идеје о људској природи и сувереном достојанству и слободи сваке људске личности. Људи покушавају да на тај начин унапреде човечанство, али нису свесни да ће на тај начин да угрозе домострој спасења. Колико ће личности да се убије да бисмо добили тзв. надчовека. Ако изаберемо тај најављени пут, човечанство ће се суочити са великим проблемима," истакао је протојереј Николај Балашов, секретар за међуправославне односе у Одељењу за спољне послове Руске Православне Цркве.
преузето са www.spc.co.yu

04.04.2008.

Свети Владика Николај о Пресветој Богородици

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:
Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.
Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.

Посмотримо сада други лист.
Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.

Трећи лист.
У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је осетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.
Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.
Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).
Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?
И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?
Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална" деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.
Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?
О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне:
вере у истинито ваплоћење Бога Слова,
вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем,
вере у Његову истинску жртву за спасење грешника,
вере у љуте ране на телу Његовом,
вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.

Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.
И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.
Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.
А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету". Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.
А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа" (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.
И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).
Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена" (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене". Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.
Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!
Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин.
Текст преузет из часописа:
СВЕТИГОРА, Број 62-64 Митрополија Цетињска,Цетиње, 1997.

02.04.2008.

Ватикан објавио извештај о броју припадника светских религија

Муслимани први пут у свету бројнији од католика. Ватикан је објавио да је број муслимана у свету по први пут премашио број католика и да је ислам постао највећа религија у свету. Према подацима ватиканског годишњег статистичког извештаја, ислам данас исповеда 19,2 одсто становника света, док се 17,2 одсто изјашњавају као католици. „Први пут у историји више нисмо на врху: муслимани су нас претекли", рекао је монсињор Виторио Форменти у интервјуу за ватикански лист „Осерваторе Романо".
Монсињор Форменти, који је овогодишњи извештај базирао на подацима из 2006, сматра да је главни разлог стопа наталитета.
"Истина је да док муслиманске породице настављају да рађају доста деце, а хришћанске их имају све мање", навео је он.
Ипак, хришћанство у целини остаје водећа религија. Ако се установљени проценти примене на број становника у свету од 6,5 милијарди, колико је било 2006, муслимана има 1,25 милијарди, католика 1,13, а свих хришћана заједно 2,15 милијарди, што је 33 одсто светског становништва.
Према речима Форментија, Латинска Америка остаје упориште католичанства, а на америчком континенту у целини живи 49,8 одсто укупног броја католика. Што се тиче Африке, она је, како он каже, „велики ресурс" за Католичку цркву, док се Европа и Северна Америка боре да одрже број верника. Од европских земаља по броју католика на дну су Француска, Холандија и Белгија, док је у Италији присутно „мали, веома мали опоравак", рекао је Форменти.

Религије у Србији у бројкама

Према последњем попису становништва 2002, Србија - без Косова и Метохије - имала је 7.498.001 становника. Водеће религије су представљене на следећи начин:
- православци - 6.371.584
- католици - 410.076 (5,48 одсто)
- исламска вероисповест - 239.658 (3,19 одсто)
Мање су заступљени протестантизам и јудаизам, а знатан број становника - 197.031 није се изјаснио о верској припадности.
(Извор: Географски институт САНУ)

Највеће организоване религије у свету
- хришћанство - доминантно у Европи, Америци, Јужној Африци, Океанији
- ислам - раширен на Блиском истоку, јужној Азији, приобаљу југоисточне Азије, централној Азији, Африци и деловима источне Европе
- хиндуизам - збирни назив за различите хинду вере раширене у Индији, Непалу, североистоку Шри Ланке, у Индонезији
- будизам - присутан у источној Азији и унутрашњости југоисточне азије, мањим деловима јужне Азије и Русије
- религија сика - индијски Пенџаб и други делови Индије, има их у Британији, САД, Канади, Немачкој, Малезији, југоисточној Азији и источној Африци
- јудаизам - Израел, северна и јужна Америка, западна Европа

Извор: www.blic.co.yu - Т. Васиљевић

02.04.2008

Суморна слика данашње косовске реалности

Затрли све српско. Срби у енклавама преживљавају са само једним евром дневно, а само је осам одсто запослених

Мрачно и суморно... Тако је Кај Ејде, 9. октобра 2005. године, описао стање стандарда на Косову и Метохији у свом извештају достављеном генералном секретару УН Кофију Анану. Речником статистике, огољених чињеница и сурових бројки, стварно стање на Косову од 1999. године до данас изгледа још мрачније и суморније. Само током погрома 17. и 18. марта 2004. године убијено је 19 особа, око 1.000 је рањено, протерано је више од 4.000 Срба и других неалбанаца, а уништено је и оштећено више од 1.000 српских кућа. На списак несталих и оних који су уточиште нашли у другим државама никада није стављена тачка.
Од потписивања Кумановског споразума, паралелно са повлачењсм српске војске и полиције, са Космета је протерано око 250.000 Срба и неалбанаца. Њих око 22.000 остало је у покрајини, али ван својих домова, у статусу привремено расељених.
Поређења ради, у јужној покрајини је пре 1999. године и "Милосрдног анђела" живело 372.444 Срба и неалбанаца. Према последњим подацима, од прошле године, на КиМ се вратило свега око 17.500 прогнаних, од чега 6.500 Срба.
Међутим, већина њих се само "фиктивно" на папиру опет води у покрајини, док је истинских повратника много мање: тек око 819 српских домаћинстава, са око 1.500 људи, организовано се вратило на КиМ, и још око 1.000 Срба одлучило се на самосталан повратак. Срби су прогнани из 312 насеља, а вратили су се у око 40 места.
Израчунато је да би повратак барем 200.000 расељених са Космета, ако се настави овим темпом, могао да се заврши за од два до три века! Истовремено, више стотина хиљада Албанаца - оних за које се тврдило да су протерани или убијени - вратило се на Косово за краће од пола године после сукоба 1999. године.
А, Срби који су се и вратили, морали су живот да почну "од нуле". Оно што је запаљено, морало је да се обнови, а често су и куће које су дизане из пепела поново биле на удару албанских екстремиста.
За последњих осам година Србима је опљачкано и порушено 17.000 кућа, а у 28.000 кућа и станова не живе њихови власници већ, махом, албанске породице.
У овом моменту, широм Космета има више од 600 изграђених кућа за српске повратнике у местима у којима су живели и пре 1999. године, али су оне више од две године празне. Разлог - нема ни безбедности ни слободе кретања. Више од три године празно је и 35 кућа у Новом Селу код Вучитрна, поред саме француске војне базе.
Исто толико је неусељених домова у селу Подгорце код Косовске Витине, а чак 125 српских кућа је празно у Свињарима код Митровице, одакле су Срби потпуно протерани марта 2004. године.
Према подацима УНХЦР, једна повратничка породица у просеку живи у 45 квадрата, од свега што им треба имају само шпорет на дрва, понешто од намештаја, фрижидер, радио, ТВ. И то је све. Према подацима Светске банке, Срби у енклавама преживљавају са једним евром дневно, а у тим средимама само је осам одсто запослених. У местима где су некада Срби живели домаћински, показало се, нису могле да преживе чак ни светиње од историјског значаја. На списку запаљених, оскрнављених и оштећених више је од 130 цркава и манастира.
У дивљачком погрому 17. марта 2004. године, Албанци су у једном дану запалили и уништили 25 цркава и манастира, а међу њима цркву Богородице Љевишке из 14. века, манастир Светих архангела код Призрена, манастир Девич, подигнут у 14. веку...

Мртво слово
Заједнички документ СРЈ и Унмика од 5. новембра 2001. године требало је да буде оквир за израду многобројних програма за повратак прогнаних и расељених са Космета. Остало је само слово на папиру.
Према извештају Координационог центра за КиМ, главне препреке повратку Срба су: недостатак безбедности, ограничена слобода кретања, дуга процедура добијања сагласности албанске заједнице, недоступна радна места, неповерење у институције...

Бројке:
- 250.000 - Срба и неалбанаца протерано
- 22.000 - интерно расељених
- 2.500 - Срба повратника на КиМ
- 17.000 - српских станова и кућа опљачкано
- 28.000 - српских домова заузели албанци
- 133 - православних цркава и манастира уништено

Извор: Вечерње новости, 17.2.2008. - Д. Стевановић, П. Васиљевић

02.04.2008.

Биометријa или добро дошли у дигитални конц-логор

1. Личне карте са биометријским чипом су ''наша међународна обавеза''.
Не постоји међународно тело које прописује ''обавезе'' за лична документа суверених држава (бар не још увек) на глобалном нивоу. Чак ни на нивоу ЕУ, таква обавеза не постоји, мада је сада у току процес прописивања пасоша ЕУ земаља са биометријским чипом.
2. Све земље ЕУ имају овакве личне карте (тврдња лансирана преко РТС-а).
Већина земаља ЕУ нема овакве личне карте, а чак и оне које имају личне карте са биометријским чиповима већином их не везују за централну базу података, тако штитећи приватност соптвених грађана.
3. Све суседне земље имају овакве личне карте.
Ни једна суседна земља нема овакве личне карте. Словенија и Хрватска су увеле пластифициране личне карте са већим степеном заштите, али без биометријских чипова и централизоване базе података.
4. Нове личне карте су ''безбедније''.
Управо је супротно случај. Као прво, централизоване базе података су подложне ''хакерисању'', и такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама од Србије. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно ''хаковани'', као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана ''украдено''. Као друго, грешке на оваквим личним картама је много теже исправити и, ако дође до погрешне идентификације, њен носилац може да има огромне проблеме, морајући да доказује полицији, државним органима и рачунарима у централној бази података да је у питању грешка.
5. Нове личне карте се не могу користити за праћење људи.
Сваки пут када будете легитимисани за било коју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи ''мапу'' ваших кретања, куповине, продаје, навика, итд. А кад у следећу генерацију чипова буду уграђени РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, онда ће сваки ваш покрет бити видљив – у реалном времену.
Преузето са: www.zazivot.org

01.04. 2008.

Патријарх Павле: Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у н